Stari običaji sela sa koljena na koljeno bili su ovakvi. Tko bi se sa kim pobratijo ili okumijo, taj se jedan na drugoga nije ljutio, niti mu što zamjerao, niti mu gledo bilo što na žo učiniti. Svi seljani, pak i oni izvan sela koji žive, rado su pomagali jedni drugima, ne gledajući ni da mu odradi, vrati, pa ni zahvali, dočim o plati nije bilo ni govora nikad. Ni kod boljih ni imućnijih ljudi u to doba, izim samo posluh, dobrovoljni rad. Ili kada bi neki čovjek imo nešto da radi u svojoj baštini ili kući, on pošalje neko svoje čeljade iz kuće po selu da zamoli pomoć i evo ti muških ili ženskih koliko ti treba. Pa ako ti je nužan poso evo ti istih i po više dana, a po svršetku posla u noći kaže se samo „hajdete zbogom i hvala vam“, a oni odgovaraju „ništa jadan, kad ti bude opet potreba javi se ti i drugi put“.
I tako stalno za uraditi baštinu, ogradit kuću ili pojatu, strapit zemlju za posadit lozu ili opet za nosit gnjoj, drva ili kamenje. Svaki dan ima tuđih koliko ti treba. I ti ćeš sutra njima isto tako, kada tvoja djeca podrastu ili njima bude što potreba, a to je bilo vazda i bit će nekomu.
Svu se sedmicu radi a u neđelju i druge svece treba svak ko more da pođe u Crkvu na Svetu Misu. Stari ljudi idu malo ranije, dođu pred crkvu, sjede i razgovaraju o domaćem radu i poslu, što valja a što ne valja, koje sjeme je bolje, u koje doba i kako. Za javni svjetski i međunarodni život stari malo vode brige a ne vole ni da im se djeca miješaju u te stvari. Jedino ako bi netko taknuo u njihove svetinje i običaje onda znadu stari svi ko jedan skočiti na noge. Za krst časni i slobodu zlatnu.
Neđeljom se sluša što ko radi i kako. Selo uvijek ima ljudi koje svak sluša a zovu se seoski Starci. Ne zna se tome početak. A to su ljudi stari i pribrani seljaci čija je prošlost i starina bila dobra i poštena. Oni vladaju i upravljaju sa selom i to objema, ne dijeleći ih na dva dijela. Ako nekoga treba ukorit ili kaznit oni to kada čuju promisle i odluče te narede da se naredba izvrši, đe se taj dotični pred svim ljudima ukori ili ako treba i kazni. Razumije se da se u sitne stvari nijesu petljali. Ako bi nekoga trebalo i išibati, za taj je poso bilo mjesto na Vrbici pod Dubom ispod sela. Tu bi ga se vezalo i šibalo, da ga prođe volja od prljava posla, a da i drugima ne padne na pamet nešto takvoga da urade, nego da se čuvaju. Pod Miloševićima ili današnjim Kraljevićima stoji doli u polju, odprilike na sred sela, mjesto Vrbica. Na njoj je seoski puč za vodu, dosta dubok i širok, tako da i većim ljetnim sušama podmiruje selo vodom. Predaja kaže da su tuda nekada prije rasle vrbe, pokraj potoka žive vode koja je izvirala poviše Klanca a čiji se obrisi još i danas poznaju. Voda se kasnije posušila i izgubila a vrbe su posahle i nestale. Jedna se držala dosta dugo iza toga i ostavila ime Vrbica. Danas još tu raste samo jedan stari dub, star više stoljeća. Ah da on zna govorit koliko bi on toga znao da kaže i ispripovidi, koliko je tu čeljadi išibano i poučeno kako treba živjeti, radi čega i zašto su šibani i koliko njih i na koji način. Osim toga starog duba ne zna više nitko, niti more kazati. Drugi svjedok o tom nesto je nedavno pa čak mu nije ni izvršen javni pogreb, ili sahrana, jer je nesto nevidom. A to je bila pisana knjiga zvana „Kazne, zakoni i običaji“. Ta se je knjiga čuvala u Matici Svetog Trojstva. U nji bi pop ili starješina staraca dao na spomen i znanje svima, ko je bio kažnjen i iz koje kuće, te koliko puta, kakvom kaznom i zašto.
Ovdje ću navesti samo jedan slučaj. Pripovjeda se da je neki Perušina iz Grbljave, ima njih više kuća, slabo čuvo ovce po Kruševicama. Ovce gladne, izmučene, po štetama, a on bezbrižan pa bi ih puštao u Ilićevo, danas Andrićevo. Ilić ga opominjo ali sve zaludu, ovce opet. Ilić jednom uhvati ovce, odreže im uši, neka se sada zna čije su, jer bi Perušina vazda govorio „moje nijesu“. Perušini to zasmrdi pa kaže „ko će to učinit nego onaj ko hrani tovara, hala jedna, hrani tovara ko niko drugi u selu“. A vazda su stari Majkovci govorili „Ko hrani magare gori je od magareta“. Onda ti moj Perušina u slijedeću subotu u noći otiđe u Ilića u pojatu i odreže tovaru uši, neka je grdan i neka se zna čiji je, jer i ne hrani tovara nitko drugi u Majkovima. I kad viđe to ovaj Ilić pobijesni na to, što mu smeta moj tovar, odrezat ću uši ja njemu „Pas mu se oladijo“. Razmisli malo bolje te ode slijedeću subotu u noći u Perušine u pojatu i odreže staroj Perušinovoj mazgi uši, neka se srami Perušina iti za njom putem. Kad to opet ujutro viđe Perušina, „hala Vlaška“, trebo sam ja prvo odrezat uši onom dvonožnom tovaru. Platit će on to meni. Sada se u stvar umiješaju i stari Majkovci i rekoše „nadajmo da gone mak na konac“. Izvedu, osude i kazne obojicu. Izvedu ih na Vrbicu te ih pošteno išibaju. S tijem je daljnja osveta bila prekinuta, nijednom više ne pade na pamet što takova, a najmanje da oni obračunavaju jedan sa drugim. Bila je pripovijest da je tu kažnjen i išiban najzadnji neki Đuro Vlahović.
Bila je u Majkovima još jedna vrsta javne seoske kazne, i to za one koji su živjeli sa nekim u svađi a ne bi se htjeli pomirit, pa čak ni o Božiću kad se svak sa svakim izmiri. Zato su se čuvali u crkvenom spremištu Matice zvani Toplaci, u koje bi se neđeljom pred Crkvom postavili oba zavađena čovjeka, iliti osobe. Postavili bi se jedan prema drugome pak onda noge u Toplake do koljena. To su bila dva teška taka od drva skopčani drvenim vitima morse, pa ako se ni tada nebi ćeli pomirit onda pritegni sve jače i jače. Ako jedan hoće mir a drugi neće onda se sa njegove strane više ne priteže nego onom drugom na protivnu stranu. A pošto je drvo jače od mesa i kosti, onda bolest odmah posreduje na izmirenje, jer će ovi postepeno pritezat sve jače i jače dok se oni ne pomire, poljube i rukuju jedan sa drugim. Ali moraju da ostanu i dalje u Toplacima, iako im se oni oslabe preko sve Mise, do najzadnjih pred Crkvom, da ih svak vidi, i neka onda tako pomireni idu kući. Ovi su se toplaci nalazili tuj sve do 1905., dok je stara crkva bila porušena i na tom mjestu sagrađena nova i veća, na istom mjestu. Tom prilikom nestade Stare Crkve te i Matrikule Donjih Majkova, te knjige „Kazne, zakoni i običaji“, starog crkvenog grba, pa i Toplaka. I mnogo što drugo, pa i kamena morice zvane Skomunika. Sve te kaznene stvari, pa i kazne, bjehu bačene u zaborav za buduće generacije.
Još iz starih vremena postojala je još jedna kazna, za sve osobe koje bi se ogriješile o Crkvu ili vjeru, zvana Skomunika. Ovu je kaznu primjenjivao pop, svećenik u selu. Vršila se na taj način u crkvi matici da bi se prekršitelju, kažnjeniku, objesio o vrat jedan iskresani, šuplji kamen, koji je bi težak dvanaest oka (današnjih petnaest kila). Kroz kamen je bio prođeden tanki konop tako da se slobodno more nataknut na vrat. Kazna je počinjala prije početka mise tako da je malo ispred oltara stajao kažnjenik, stojeći sve vrijeme uzdignutim rukama u vis preko sve svete mise do svršetka, nepomično držeći kamen o vratu, da vas narod vidi.
Ja ću ovdje navesti samo jedan slučaj kazne domaćice Jele Senkić iz Majkova. Ona kako domaćica spremi i pošalje svu čeljad u Crkvu, a ona će najzadnja ako mogude, jer i ona želi poć. Ali dok uredi kuću i spravi jelo i skuha za objed, jer četrnaest je čeljadi u kući, treba da je spravno, onda namirit i nahranit živine, pa onda spravit sama sebe. Dok sve to uradi i spravi malo prikasni u Crkvu, jedva koja tri minuta. Jer toga dana Procesija ide ispred crkve naokolo Lokava. Toga je dana Tjelovo, Korosante. Jele požuri, i dok je još imala jedva četrnaest koraka do vrata crkve, poče procesija izlazit iz crkve. Jele odmah klekne kod puča u kom je voda, dok procesija prođe, onda će dalje svojima, a zatim na Misu. I sama je od sebe potučena što je tako malo okasnila da je svak iz procesije vidi, teško joj je. Ali svak prolazi mirno i ne gleda, svakome se to događa, dok naiđe i pop strogi Don Antun Zmail, sa Lastova rodom. Vidi Jelu gdje kleči kraj puta pokunjene glave. Don Antun ne mogaše sačekati dok završi procesija i Misa, već odmah okrene se Jeli, uze svoj štap te njime dva puta po Jeli udri svom snagom, i reče joj „Jele ja ću ti kazat kad se ide na svetu Misu“. Jele bila okretna i živa žena, a i onako srdna na samu sebe što je zakasnila, a sada još sramotno istučena pred očima sve čeljadi. Planu Jele ko vatra, skoči na noge, okrene se iza sebe, zgrabi na međi dva kamena u ruke pa odmah jednim u popova prsa. Pop se zgrabi šakom za prsa, uto mu doleti i drugi kamen u drugu stranu prsa. Pop se uhvati s obje ruke za prsa, pritisne svete moći na njih i izusti onda jedva „Ajme meni“. A na to će Jele Senkićeva: „Rebelo Lastovski, majku ti jebem, drži to što si uhitijo. Ja na misu idem kad mogu a ti misu možeš reći i bez mene“. S tim se taj slučaj završijo iako se sve oči upriješe u njih dvooje. Pop pokupi štap i križ i procesija krenu dalje. Po svršetku svete mise pop proglasi narodu da će u slijedeću neđelju Jeli dati o vrat Skomuniku. Ali Jele ne osta dužna nego mu odvrati da u svijem Majkovima ne more biti viša Skomunika od rebela lastovskoga. Ali ipak slijedeću neđelju dođe Jele u Crkvu, primi Skomuniku, kazna bi izvršena. Jele to izdrža rado preko sve Mise. Ali i Don Antun nije od tada više nikomu objesio Skomuniku, bijo je kažu mnogo mekši prema svojim podređenim župljanima kako vjernicima. Kažu da je prije bijo jako silan pa čak i prema starim ljudima. Ali i Jele Senkićeva bila je zadovoljna da ga je ona kako žena malo podučila. Jele je tom kaznom bila kažnjena najzadnja, poslije nje više niko nije dobio Skomuniku. Kamen je nesto u rušenju 1905. Tko je zadnji kažnjen Toplacima ne znam. Takvi su eto bili seoski običaji.
Nadalje su bili običaji i to, ako je netko bio siromah, jako slabo stojo, znali bi ljudi iz sela njima reći to, pa onda poć po čitavom selu Majkovima kupit zvanu Karitat, za njih pomoć. Pomoć bi davali ko što može i hoće, žita, mesa, novaca i ostalog, ko što da i koliko ko da, a svak da po nešto. Onda se to preda tom kući. Ali im se to više nikada ne skuplja i ne spominje da ne bi smatrali ukorom. Ovih slučajeva u zadnje vrijeme i moje doba pamtim tri kuće, dok je četvrta odbila da se ide kupit pa makar svi pomrli tu godinu.
Ako je nekome izgorio vas hajvan sitni, ovce, koze ili tome slično, poklo vuk ili zarazila boles, onda opet obližnji ljudi iz sela ko ima više da svak po nešto brava, pa kakvo bilo staro ili nejako. To se ne kupi, ljudi mu dorenu sami i dadu. Isto tako, ako se nekom slomijo vo ili krava, onda opet ljudi, komšije, to zakolju i rasprodadu po selu. Tako da to komšije sami sijeku i nose i naplaćuju. Jedino se pita oštećenog za cijenu koju će stavit. Isto tako ako se nekomu slomije mazga a on ne more kupit drugu, pomognu ga. Od goveđeg mesa, slomljenog i slično, kupi skoro svak, pa da će ga odmah potom bacit kučku, tako da onaj dotični ne gubi mnogo. Ako netko ne more požeti žito ili tome slično, onda ženske reku jedna drugoj te odu i same, da im niko drugi ne govori, odu, požanju i prenesu mu kući, pa makar to bilo i obnoć ako drukčije ne more biti. A na zvanu umoljbu svak se rado ozivlje govoreći „Jedan čovjek ne more sve uradit ni uzdržati sve selo. Ali sve selo more jednog čovjeka vazda“. Eto takvi su bili stari običaji naši, ali im sada
Laku noć
( iz ‘Zapisa iz prošlosti Majkova’, Pero Cvjetović Peruško, stranice 30-37 )
