Pitao sam babu “Dobro, reci mi je li se Morđin skrivao u nas u kući?”. Pitao sam je jer mi je pokonji otac jednom rekao da misli da se Ivan Morđin Crni skrivao na Kovaćičima u našoj kući. Ispričala mi je slijedeće.
Nije se skrivo, ma je dolazio. A skrivo se Pero Lujo iz Slanoga. Bilo je to neđe, tvoj otac je mogo zapamtit, a Ratko je bio mali, Ratko je rođen ’39, što je mogo imat, tri četiri godine.
Bilo je jutro. Pero je bio ko neđe na poslu. Ja sam bila u kominu, i pokonja baba, a pljuštala je kiša. Kad neko je došo na prekuće, na vrata, sve pljušti iz njega, onako pod nečijem na glavi nijesam ga odma ni poznala. Kad Pero, kaže samo „Mare mene hapse“.
A njega je uputio pok. Pero Jemin. On je pobjego preko Strmice iz Slanoga i došo u Jemina. A Jemin mu je reko „Pero, ja te ne mogu sakrit. U mene je puna kuća čeljadi. A ne znam ni ko bi mogo. Ako znaš, pođi u Cvjetovića, u Mare. Ja Maru znam, ona ti je sigurna, neće te izdat, a nema doma nego stara baba i djeca. Ako te ona ne može sakrit ja ne znam u koga bi.“
Ja sam ga uvela u kuću, sve pljušti s njega, malo mu je ko neugodno. Ja sam mu donijela Perovu robu da se presvuče, bogati, što mu ima bit neugodno, neće se preda mnom go svlačit. A bio je malo, onako, osjetljiv, slabijeh živaca. Ma nije slabijeh živaca, nego onako, osjetljiv, cijeli se treso kad je ušo u kuću. I presvuko se. Odvela sam ga gori, u zadnju sobu, i donijela mu nešto za pojes i popit. I osto je osamnest (18) dana. A moj Pero, mene je bilo strah, svi prolaze, Nijemci, Talijani. Da nas je ko špijo svi bi završili u logoru. A, moj Pero, znaš kako je oni u nas zahod, a bio je taki u svakoga, činilo se da ide pod prace. A ja sam mu govorila „Nemoj, Pero, izlazit“. Donijela sam mu bokarić i broku, ma njemu je bilo nezgodno, govorila sam mu „ma što ti ima bit nezgodno, ja ću to odnijet i bacit“. Ali bilo mu je nezgodno, učinio je možebit dvaput tako, a onda je izlazio. Bilo me je strah najviše od toga.
I tako, prošlo je nekoliko dana, kad, ja sam nešto brala doli pod plijemicom, kad se stvori kod mene čovjek, kaže „Dobar dan“. Ja sam se ustresla, ko zna ko je, još onako stalno u strahu. Bio je nekako, s malom bradicom, suh, ispijen, cijeli onako mršav, skoro izgladnio. I kaže „ne bojte se“ i „Bi li ja nekako mogo doći do one vaše zadnje sobe?“. A ja kažem „ma što ćete tamo“, ne znam ko je, ne znam hoće li me viđet neko od njihovih. A on kaže „Ma znam ja, nemojte se bojat“. I odvela sam ga, bio je gori s njime dobre dvije ure. I odnijela sam mu nešto da pojede i popije, malo sira. Nije puno jeo i ustezo se, ali pojeo je nešto i napio se. I otkinula sam dobre dvije fete od pogače i po mrve sira iz ulja da stavi u špage od paletuna. Ustezo se. Rekla sam „nije u mene niko otišo iz kuće da se nije nešto trato“. I uzeo je, i reko je, onako malo se nasmijo, reko je „Može vam ovo jednaput i valjat“. ( Ma eto, moj sinko, opet nije valjalo. Kad su ti đeda Pera odveli u logor opet niko nije za njega svjedočio. )
I onda, nije prošlo tri četiri dana, bila sam na gumnu, kad opet, evo ti nekoga, meni se učinio poznat. Kasnije sam se sjetila, bio je Tomo Carić iz Banje, bogati, kako mi ne bi bio poznat, oni su iz Banje dolazili prodavat ribu u Prljeviće. I, isto ko prvi, kaže „Mogu li ja nekako doć u onu vašu zadnju sobu?“. I što ću, odvela sam ga. I osto je dosta, dobrijeh pola dana. I njemu sam dala nešto malo pojes i popit, i fetu pogače i sir s police, nije iz ulja, nego, sjećam se, s police sam uzela. I kad je išo kažem je „kud ćeš to, nećeš valjda da te svi vide?“. I odvela sam ga iznad kuće do na Orašji do i rekla „Eto sad kud hoćeš. Hoćeš gori, hoćeš doli“. Kaže on „Ma, deboto bi gori, idem u Riđicu“. „Pa što nijesi reko“, mogla sam ga bliže odvest, ma eto. I rekla sam mu „Ma čini mi se da ja vas odnekle poznam“, ali nije ništa reko, samo se nasmijo i otišo.
I onda opet, bila sam u kominu, kad neki, s nešto brade, onako visok, nije baš bio ni mršav, one čupe, isto kaže „Ma mogu li ja nekako doći u onu vašu zadnju sobu?“. A ja sam , ono malo, ko srdito „ma što ćete tamo, nema tamo ništa“. On se nasmijo, kaže „ma znam ja“, i odvela sam ga. Bio je, može bit, dvije tri ure, i izvela sam ga do na vrh ulice. Ja sam pošla prva i mahnula mu kad sam viđela da nikoga nema, i pošo je prema Riđici.
A bilo me je strah, sve to, sve sam plakala. Ma najviše zato što nije htio činit u sobi, nego je išo vanka u zahod. A oni reflektori s Šipana kad bi zasvijetlili, bogati, vide sve ko na pjatu. A pucali bi stalno, meni se stalno činilo da će u kuću, ma prebacivali su uvijek gori. Gađali bi Motorugu iznad Riđice, nekad Želin Glas, ma malo. I rekla sam mome Peru „Pero, mene je strah“. On mi je reko „a provaj mu rijet, može možebit poć u Banovca u Mravinjac“. I tako sam mu rekla, onako „Pero, mene je strah. Da bar ne izlaziš u zahod, ovako me je strah“. A on je reko „Mogo bi poć u Mravinjac u Banovca, ma ako mi možeš pokazat put“. I tako, jedne noći, bio je snijeg, dobro snijeg, mjesec je bio, i došli smo neđe u Rajkov dolac, pod Riđicom, i reko je „Mare, ja da sad imam livor, ja bi se sad ubio“. I tako me zaboljelo.
I onda je bio u Banovca. On mu je bio rođak, ili dundo, i on ga je prebacio nekako u Kijev Do. I rekli su da su ga neke vlahinje viđele gori, u Glogu, i poznale, bogati, kako ga ne bi poznale kad je primo pelin u Slanomu. A bilo ga je lako i poznat, imo je dva velika zuba prva, a on se pravio da to nije on. I najposlije je sišo u Slano. Pero mi je jedanput reko „Mare, znaš li da je Pero Golušić, tad sam i saznala da je Golušič, uvijek sam ga znala ko Pero Lujo, u Slanomu? U pećini je. Ja sam mu neki dan poslo kilo ribe. Kupio sam i poslo da mu mati spravi.“. Imo je samo mater, i bila je velika pećina u njih iznad kuće, tu se skrivo. I tu se objesio. Što ćeš, onako, u tami stalno, a bio je osjetljiv. I objesio se, kažu da nije imo dvaest kila kad su ga našli. I tu mu je bilo zadnje, a u nas prvo, jes da je prošo u Jemina. Ali nijesmo mi, sinko, krivi, učinili smo što smo mogli.
A vidiš, ima tomu i deset godina, ona Mare s Drevenika je bila u nas, a Boris se igro s mačkom, i kaže Mare „nemoj se igrat s njim da ti ne iskopa oko ko i Peru Luju“. A ja kažem „ma što, ma kakvu Peru Luju ?“. Ali vidiš, izgleda da jes, imo je on u pećini nekoga mačka, stalno je bio s njim i sigurno ga je pazio, davo mu nešto od svoga. I jedanput je neko došo, a on je mačka nogom vanka, i kasnije mačak mu skočio na oči i iskopo mu oko. I nije ni čudo što se objesio, onako u pećini i još sad bez oka.
A znalo se, znali su u Slanome. Jedanput, u Racu, čekali smo motor, još je bio rat, kad stari Perušina, đed onog Ante što je sad u Zagrebu, ma bio je malo plah čovjek, ali bogati, još smo i neki rođaci, kaže mi „A tako, ustaška kuća a skrivate partizana“. Ja sam ga samo senjala očima, onako, a bila bi ga sve kucima da nije bilo one čeljadi okolo, ali niko nije ništa učinio.
A poslije, to je bilo poslije rata, onu kuću tetke Mare u gradu, ona je bila mulica, ma se u nas u kući odgojila i pokonji ti prađed Stijepo je držo do nje isto ko do sestre, i mi smo je sahranili. A kuća nije bila njena, nego od Pitarevića, i tri godine smo za nju plaćali, da znaš kako je to bilo teško, i slali njoj hranu i sve. I kad je naša Ane došla u kuću, što ćeš, kuća jest, ali nemaš od čega živjet. I ja sam pošla u Katice, bili smo rođaci, i pitala je da mi da onu kuću đe se Bruno rodio, bila je oštećena ali je bilo zemlje okolo, bogati, rušili su Talijani ali nijesu mogli zemlju odnijet, i moglo bi se od nečega živjet. Ali Ane nije mogla podnijet onijeh devedeset skalina s Pila, i ja sam Katici najposlije poslije nekoliko dana vratila ključ, a bilo mi je neugodno, sad vratit ključ, a pitala. I tad mi je Katica rekla da su bježali kroz Primorje (Anuška??**), i ja kažem „bogati, Katice, što se nijeste u nas javili, pa našlo bi se nešto.“. Ali ona se bojala, a nije me ni poznala dobro prije, a opet u nas, Hrvatska kuća, bojala se. I ona mi je rekla da je taj prvi, s bradicom, imo je madež na licu, skoro bradavicu, da je to bio Morđin.
/ ** u zapisu mog razgovora s babom nisam bio siguran što je rekla. Mislim da je spomenula Anušku, ali ne i Mariju, no nisam bio siguran pa sam na ovaj način, s upitnicima, zapisao.
Ova priča nije prenešena iz “Zapisa iz prošlosti Majkova”. Napisao sam je dijelom iz vlastitih zapisa, onog što sam zapisao neposredno nakon razgovora s babom Marom Cvjetović rođ.Milić 03.09.1989., a dijelom po sjećanju. /
