Od starih vremena, kako se more znati, s vodom je stalo ovako. Gornji Majkovi imali su živu vodu u Prodanićima u Plandištu, ispod Crkve Svetog Stjepana (sada je nema), živu vodu Drevenik, te veliku lokvu iznad Rožetića, tako da su se svi Rožetići služili samo tom vodom. Razumije se da je lokva bila zaštićena od hajvana i zagađivana sa strane. Te onda veliku lokvu u Prljevićima za svu Grbjavu, a nešto kasnije puč pod Pitarevićima. Također i lokvu blizu crkve i Vrbicu. Da je isto tako kasnije načinjen puč koji ima neki otrožak žive vode. To su stare i prve vode za piće s kojima se služilo sve selo za svoje potrebe.
Moj pradjed Ivan bio je mlađi u kući, dok se stariji brat, kako i drugi, bio već oženio. Tako se Ivan odluči poći na more jer mu to bijaše jedini izlaz od kuće za život. On se ukrca na jedrenjak i zaplovi na more da i on okusi onaj kruh sa sedam kora.
Tako jednom prilikom brod je plovio za Triješće (Trst) i bio je nakrcan balama svile. Usput ga uhvati i nevrijeme ispred Boke Kotrorske i tada grom udari u jarbol a munja sinu u štivu broda i zapali svilu, ali u zatvorenoj štivi. Mornari opaziše tek treći dan da nešto smrdi po vatri. Ali kad otvoriše polopac od štive vatra dobi zraka i odjednom užasan plamen zahvati čitav brod. U tom stravičnom času mornari svi, pak i kapetan broda, odmah skoče na čamac koji je plovio privezan pozadi. Ali Ivan, najmlađi, bijaše kažu spretan i odlučan. On riskira svoj život, skoči kroz vatru u kapetanovu kabinu, izbaci odmah kapetanove navigacijske karte i matrikule mornara u čamac. Vrati se još jednom te izbaci kasu sa novcem, ali ovaj put, kažu, vas u plamenu. Ne osta mu ni jedna kosa na glavi ni dlaka na rukama i otvorenim mjestima. Zatim se baci u more i ostane živ i zdrav. Kapetan onda predloži, a svi mornari prihvatiše i odobriše, da se Ivanu da kasa sa svim novcem za njegovu hrabrost, kad im je spasio matrikule i ostalu vrijednost. Jer bez njega bi sve bilo izgorjelo i propalo, pa i novac, a oni bi ostali pusti brodolomci. Zato, neka je novac njemu.
Ivan se od tada nije više ukrcavao na drugi brod, niti je plovijo, jer je imao novce koje je donio iz vatre (da bi opet život okončao izgorijevši u svojoj vlastitoj kući). Ivan s novcem dobivenim izgradi kuću na sprat, oženi se i on doma, i poče trgovati mesom i haivanom, držeći povremeno svoju mesarnicu u Majkovima, a drugu na Belenićima. Tu mu pomagači bijaše Džamarije. Đe bi mu Đamarije i ljetovali jarce za klanje, pa i goveda, jer je gori paša jako dobra.
Ivan prolažaše brodom kroz Bospor i druga mjesta, te viđe đe tamo ljudi iskapaju puče u zemji i tako imaju čistu vodu za piće. On se kod njih raspita zato o svemu. Oni mu sve to lijepo ispripovijedaju i objasne: kako se to radi; u kakvoj zemji; da to treba da se radi i gradi u ljetno doba kad je suša da se zemlja ne bi odronila; kako se gradi i nagibje zid; i sve ostalo. Ivan sve upamti i odluči čim dođe kući da će napravit vodu doma, da mu mati ne ide više na Drevenik na vodu, nosit je na leđima, jer vazda je jadna nosila, a vazda je nema. Bataluga mala pa se brzo istoči, a teško je za uza stijene nosit s Drevenika na Kovačiće. I zaista, kada se taj put iskrcao, ode doma i iskopa prvi puč za vodu u Majkovima, dubine oko pet metara i širine nepuna dva metra, jednake širine sve od vrha do dna. To je bilo pravo čudo toga doba, a to je bilo pred sam konac sedamnestog stoljeća. Kažu drugi majkovci ‘lako je njima, eno Ivan načinijo vodu pred kućom’.
Do brzo iza toga, njegovi stari radnici bili su Janjići i Vidovčići iz Rožetića, i on uputi Viodovčića da i oni učine takav puč. A ovi drugi učiniše dosta manji, istog tipa, i tako se počeše kopati puči za vodu. Tako kažu, za Francuske okupacije 1806 do 1812, napraviše veliki puč kod Crkve Svetog Trojstva. Kako kažu jedan od najvećih a da je građen po Francuskom stilu, u pet predijela, tako da se samo srednji vidi od vrha do dna . Francuzi tako grade iz pet ili sedam predijela.
Zatim počeše puči na sve strane, tako da sada ima kuća koje imaju i po tri ili četiri puča. Svi su novi sada tipa boce od jedne litre, u vrhu najuži a u dnu najširi. Kolika mu je dubina tolika mu je u dnu širina. Recimo, puč dubok šest metara u dnu je širok šest metara. U zadnje doba počeše uz same kuće ili u kućama i betonske gustijerne. Do sada, to jest do godine 1971, ih nema većih od stotinu kubika.
Napominjem i to da je lokva u Prljevićima, dok je bila za piće, imala drugi izgled. Voda spolja nije mogla ući u nju. I da su okolo bile kamenice za pranje i za pojenje haivana. Dolaskom većeg puča, lokva više nije služila za piće, te onda Ivo Biskup pok. Pera i Pero Milić pok. Nikole razbiše kamenice okolo, učiniše skale u lokvu, tako da haivan može silazit sam da pije vodu, i to neđe početkom ovega stolječa oko 1908.
Jedna od najvećih bezvodnica (suša) bila je 1905. Te je godine svo selo dolazilo na Drevenik na vodu. Čekalo se dan i noć, i nije mogo uzet koliko je ko htio jer se je voda dijelila k’o kačicom.
Jedini iz Gornjih Majkova koji nijesu hodili na Drevenik bili su od Harežine na Kovačićima (Vojvodić). Oni su imali dosta vode i za sebe i za dat drugima. Njihov je puč tada bio najviši a među takvima je i danas. Dubok je šest metara a i širok isti toliku u dnu bez kotla. Jer kad se kopa puč i poravni dno, i gradi i dovrši, onda se opet nekoliko dalje od zidova kopa duboka rupa u sredini u pravcu otvora. Zato kad upadne sud od vode, ili se prekine konop, ili slično, da se može lakše izvadit. I ta se rupa zvala koto. Pak i ja znam kad se svuda voda vadila drvenim kučalama, ubranim obično obično od jasena, a rijetko užem predenim od ovčije vune.
Znam i ja, bio sam već momak, kad su na ovaj puč dolazili nosit vodu skoro svi Rožetići, pak i Riđica i Mravinjac. Znam i da se od jedan put znalo nalit zajedno i natovarit i po 16 šesnaest mazaka iz Riđice i Mravinjca. Ali već negdje od godine 1925. ne da više niko. Ovaj puč nije nikada presušio, niti je čišćen od kako je izdubljen neđe oko god. 1870.
( iz ‘Zapisa iz prošlosti Majkova’, stranice 183-185 )
